Poznati biolozi
Josif Pančić (1814-1888)
Josif P. Pančić, lekar i prirodnjak. Rođen je 5. aprila 1814. godine u selu Ugrini na padinama severnog Velebita. Osnovnu školu je završio u Gospiću, gimnaziju u Rijeci, a medicinu u Budimpešti 1842. godine, gde je odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom "Taxologia botanica". Za vreme boravka u Beču zbližio se sa Vukom Karadžićem na čiji predlog je odlučio da dođe u Srbiju.
Svojim pionirskim, ali svestranim i temeljitim radom na izučavanju biljnog i životinjskog sveta, Pančić je stvorio osnove za razvoj botanike i zoologije u Srbiji, te se sa pravom smatra njihovim osnivačem. Pančić je prevashodno bio botaničar, ali nije zapostavljao i druge grane biologije, kao i prirodnjačke nauke uopše. Dela kao što su "Ribe Srbije" (1860), "Ptice Srbije" (1867) i "Ortoptere u Srbiji" (1883) na najbolji način to potvrđuju. Pančić je pronašao i opisao i dve nove vrste skakavaca za nauku Pyrgomorphella serbica i Poecilimon orbelicus.
Njegovo interesovanje za biljni svet započelo je još u ranoj mladosti, u rodnom kraju, gde je sakupljao biljke sa Velebita i Like. Kasnije prilikom službovanja kao lekar u Rukbergu, u Banatu, obišao je južne Karpate i Deliblatsku peščaru i sakupio obiman materijal. Svaki slobodan trenutak, bilo gde da je službovao, koristio je za istraživanje flore. Sa studentima sprovodio je višenedeljne ekskurzije po Srbiji sakupljajući građu za "Floru". Pančić je tokom botaničkih istraživanja Srbije, Crne Gore i Bugarske u periodu od preko 30 godina istraživačkog rada pronašao i opisao preko 100 novih vrsta vaskularnih biljaka za nauku.
Njegovo najpoznatije otkriće svakako je Pančićeva omorika (Picea omorica), vrsta četinara koju je otkrio 1877. na planini Tari u zaseoku Đurići i ova biljka nosi naziv po njemu. Još neke vrste koje je otkrio: dve vrste roda ramonda (Ramonda serbica i R. nathaliae), prelazni javor (Acer intermedium), Vizijanijev petolist (Potentilla visianii), bugarska zečja stopa (Geum bulgaricum), Rilska ljubičica (Viola orbelica), derventski i tamnocrveni različak (Centaurea derventana i C. melanocephala), Boaseova rutenica (Haplophyllum boisserianum), mezijski karanfil (Dianthus moesiacum), glavičasta žutilovka (Genista subcapitata), srpski čistac (Stachys serbica), srpski i palmolisni kotrljani (Eryngium serbicum i E. palmatum), itd
Akademik Josif Pančić je umro u Beogradu, 28. februara 1888. godine. Njegova poslednja želja bila je da počiva na Kopaoniku, planini koju je posebno voleo, često posećivao i predano istraživao. Stoga su, 1951. godine, njegovi posmrtni ostaci preneti iz Beograda, u sanduku od omorike, i sahranjeni u mauzoleju na vrhu Kopaonika, koji sada nosi ime Pančićev vrh, ispraćeni od strane planinara, akademika, profesora Beogradskog Univerzitea, studenata i brojnih poštovalaca širom Srbije.
Svojim pionirskim, ali svestranim i temeljitim radom na izučavanju biljnog i životinjskog sveta, Pančić je stvorio osnove za razvoj botanike i zoologije u Srbiji, te se sa pravom smatra njihovim osnivačem. Pančić je prevashodno bio botaničar, ali nije zapostavljao i druge grane biologije, kao i prirodnjačke nauke uopše. Dela kao što su "Ribe Srbije" (1860), "Ptice Srbije" (1867) i "Ortoptere u Srbiji" (1883) na najbolji način to potvrđuju. Pančić je pronašao i opisao i dve nove vrste skakavaca za nauku Pyrgomorphella serbica i Poecilimon orbelicus.
Njegovo interesovanje za biljni svet započelo je još u ranoj mladosti, u rodnom kraju, gde je sakupljao biljke sa Velebita i Like. Kasnije prilikom službovanja kao lekar u Rukbergu, u Banatu, obišao je južne Karpate i Deliblatsku peščaru i sakupio obiman materijal. Svaki slobodan trenutak, bilo gde da je službovao, koristio je za istraživanje flore. Sa studentima sprovodio je višenedeljne ekskurzije po Srbiji sakupljajući građu za "Floru". Pančić je tokom botaničkih istraživanja Srbije, Crne Gore i Bugarske u periodu od preko 30 godina istraživačkog rada pronašao i opisao preko 100 novih vrsta vaskularnih biljaka za nauku.
Njegovo najpoznatije otkriće svakako je Pančićeva omorika (Picea omorica), vrsta četinara koju je otkrio 1877. na planini Tari u zaseoku Đurići i ova biljka nosi naziv po njemu. Još neke vrste koje je otkrio: dve vrste roda ramonda (Ramonda serbica i R. nathaliae), prelazni javor (Acer intermedium), Vizijanijev petolist (Potentilla visianii), bugarska zečja stopa (Geum bulgaricum), Rilska ljubičica (Viola orbelica), derventski i tamnocrveni različak (Centaurea derventana i C. melanocephala), Boaseova rutenica (Haplophyllum boisserianum), mezijski karanfil (Dianthus moesiacum), glavičasta žutilovka (Genista subcapitata), srpski čistac (Stachys serbica), srpski i palmolisni kotrljani (Eryngium serbicum i E. palmatum), itd
Akademik Josif Pančić je umro u Beogradu, 28. februara 1888. godine. Njegova poslednja želja bila je da počiva na Kopaoniku, planini koju je posebno voleo, često posećivao i predano istraživao. Stoga su, 1951. godine, njegovi posmrtni ostaci preneti iz Beograda, u sanduku od omorike, i sahranjeni u mauzoleju na vrhu Kopaonika, koji sada nosi ime Pančićev vrh, ispraćeni od strane planinara, akademika, profesora Beogradskog Univerzitea, studenata i brojnih poštovalaca širom Srbije.
Aleksandar Fleming (1881-1955)
Aleksandar Fleming je bio škotski mikrobiolog koji je 1928. godine otkrio antibiotik - penicilin. Fleming je rođen 6. avgusta 1881. godine u Ejširu u Škotskoj, kao sedmo, od osmoro dece, u siromašnoj farmerskoj porodici.Završio je medicinu i tokom studija bio uspešan i često nagrađivan student. Bio je vredan istraživač, još od prvog zaposlenja u Vrajtovoj laboratoriji. Fleming nije video medicinu kao put u lagodan život,pa je i njegov rad bio predana služba čovečanstvu - puna izazova, neprospavanih noći, odricanja. Zbog toga je i odabrao laboratoriju, skromnu sobicu, daleko od očiju javnosti, nadvijen nad petrijevim šoljama i mikroskopom i tako je provodio dan za danom. Iza njega je već bio pronalazak lizozima, enzima ''tkiva i sekreta'' koji u velikoj meri deluje baktericidno, ali nažalost nedovoljno.
Do svog revolucionarnog otkrića penicilina došao je sasvim slučajno, uzgajajući kulture bakterija Staphylococcus aureus, zaboravio je jednu noć da poklopi petrijevu šolju i u njoj su se naselile spore plesni Penicillium notatum. Kada je sutradan pokazivao rezultate svojih istraživanja jednom posetiocu primetio je nešto čudno, na nekim mestima u petrijevoj šolji uopšte nije bilo bakterija. Ubrzo je utvrdio da tečnost u kojoj je plesan rasla može da zaustavi umnožavanje stafilokoka, čak i kada se razblaži 800 puta. Tu supstancu iz tečnosti, Fleming je nazvao penicilin i tako došao do revolucionarnog otkrića. Aleksandar Fleming je za ovo svoje otkriće 1945. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu.
Antibiotici predstavljaju jedno od najvećih otkrića svih vremena. Nekada smrtonosne bolesti, danas su zahvaljujući njima izlečive, a neke su čak i zaboravljene i egzistiraju samo u zabačenim krajevima i medicinskim udžbenicima. Značajna je činjenica to što su otkriveni, a ne izumljeni! U stvari, oni su deo ekološkog odnosa dva mikroorganizma. Jedan proizvodi supstancu koja drugom onemogućava život i on izumire, dok onaj koji je antibiotik proizveo – preuzima izvore hrane i životnu okolinu umrlog.
A sve vreme su nam antibiotici bili na dohvat ruke. Pojam antibioza je nastao 1889. godine, a označavao je antagonizam među mikroorganizmima zbog oslobađanja «nekakve nepoznate» supstance, koja je za jedan mikrob otrovna, a za drugi nije. Upravo zbog toga je supstanca dobila ime antibiotik – od grčkih reči anti, što znači protiv i bios, što znači život. Dakle, «nešto protiv života». Kakve li ironije? Upravo su te «protiv-životne» materije spasle više života nego bilo šta drugo u istoriji čovečanstva!
Do svog revolucionarnog otkrića penicilina došao je sasvim slučajno, uzgajajući kulture bakterija Staphylococcus aureus, zaboravio je jednu noć da poklopi petrijevu šolju i u njoj su se naselile spore plesni Penicillium notatum. Kada je sutradan pokazivao rezultate svojih istraživanja jednom posetiocu primetio je nešto čudno, na nekim mestima u petrijevoj šolji uopšte nije bilo bakterija. Ubrzo je utvrdio da tečnost u kojoj je plesan rasla može da zaustavi umnožavanje stafilokoka, čak i kada se razblaži 800 puta. Tu supstancu iz tečnosti, Fleming je nazvao penicilin i tako došao do revolucionarnog otkrića. Aleksandar Fleming je za ovo svoje otkriće 1945. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu.
Antibiotici predstavljaju jedno od najvećih otkrića svih vremena. Nekada smrtonosne bolesti, danas su zahvaljujući njima izlečive, a neke su čak i zaboravljene i egzistiraju samo u zabačenim krajevima i medicinskim udžbenicima. Značajna je činjenica to što su otkriveni, a ne izumljeni! U stvari, oni su deo ekološkog odnosa dva mikroorganizma. Jedan proizvodi supstancu koja drugom onemogućava život i on izumire, dok onaj koji je antibiotik proizveo – preuzima izvore hrane i životnu okolinu umrlog.
A sve vreme su nam antibiotici bili na dohvat ruke. Pojam antibioza je nastao 1889. godine, a označavao je antagonizam među mikroorganizmima zbog oslobađanja «nekakve nepoznate» supstance, koja je za jedan mikrob otrovna, a za drugi nije. Upravo zbog toga je supstanca dobila ime antibiotik – od grčkih reči anti, što znači protiv i bios, što znači život. Dakle, «nešto protiv života». Kakve li ironije? Upravo su te «protiv-životne» materije spasle više života nego bilo šta drugo u istoriji čovečanstva!
Luj Paster (1822 - 1895)
Luj Paster je bio francuski mikrobiolog i hemičar, rođen 27. decembra 1822. godine u mestu Dol u istočnoj Francuskoj, u porodici siromašnog kožara. Studirao je hemiju, fiziku i kristalografiju na Visokoj školi u Parizu i postao profesor hemije na Univerzitetu u Strazburu.
Njegova prva istraživanja odnosila su se na ispitivanje optičkih svojstava vinske kiseline. Kasnije se zainteresovao i sprovodio istraživanja vezana za alkoholnu i mlečnu fermentaciju i dokazao da je izazivaju mikroorganizmi. Kasnije je otišao korak dalje i pokazao da zagrevanjem vina na 57°dolazi do eliminacije bakerija u njemu. Spoznaja da se mikroorganizmi mogu uništiti uticajem toplote, bila je temelj postupku sterilizacije koji je kasnije po njemu nazvan pasterizacija. Eksperimentalno je dokazao da su mikroorganizmi izazivači bolesti kod ljudi, što je kasnije dovelo do razvoja antiseptičkih metoda u hirurgiji.
Paster se smatra začetnikom mikrobiologije, a bavio se i izučavanjem imunologije. Izučavao je pileću koleru i ustanovio da bakterija koja je izaziva ostavljena duži vremenski period, ako se ubrizga živini ne izaziva koleru, kada se istoj toj živini ubrizga sveža aktivna kultura bakterija, ne dolazi do razvoja bolesti. Kasnije je svoje metode imunizacije primenio i na stočnu bolest - antraks i 1882. godine napravio je vakcinu protiv antraksa.
Pasterovo najznačajnije otkiće je svakako vakcina protiv besnila, koju je proizveo 1885. godine, koristeći osušenu kičmenu moždinu zaraženih zečeva. Vakcina protiv besnila je prvi put i to uspešno upotrebljena 6. jula 1885. godine na devetogodišnjem dečaku Jozefu Majsteru, kojeg je ugrizao besan pas. Paster mu je dao vakcinu i dečak je preživeo. Vest se proširila i već sledeće godine je vakcinisani 2500 pacijenata, a fatalnih slučajeva je bilo ispod 1%. Ova Pasterova otkrića podstakla su i ostale naučnike na istraživanja i otkrića vakcina za mnoge druge bolesti. Pasterova otkrića otvorila su vrata savremenom dobu u medicini. Zahvaljujući njegovim otkrićima sprečen je nastanak mnogih bolesti, spaseni su životi ljudi i produžen je ljudski vek.
Luj Pater je umro 28. septembra 1895. godine u blizini Pariza, posle niza moždanih udara. Sahranjen je u kripti Instituta Paster, koji je sam za života osnovao, 1888. godine. Paster je Majstera (dečaka kojeg je vakcinisao) zaposlio u svom institutu, gde je on radio kao čuvar. Kada su Nemci 1940. godine naredili Majsteru da otvori Pasterov grob, Majster je izvršio samoubistvo ne želeći da oskrnavi grob čoveka koji mu je spasao život.
Pasterizacija je postupak izlaganja namirnica temperaturi 55-70 °C kako bi se uništili mikroorganizmi i produžio se rok trajanja namirnica. Mleko se pasterizuje na 63 °C u trajanju od 30 minuta.
Njegova prva istraživanja odnosila su se na ispitivanje optičkih svojstava vinske kiseline. Kasnije se zainteresovao i sprovodio istraživanja vezana za alkoholnu i mlečnu fermentaciju i dokazao da je izazivaju mikroorganizmi. Kasnije je otišao korak dalje i pokazao da zagrevanjem vina na 57°dolazi do eliminacije bakerija u njemu. Spoznaja da se mikroorganizmi mogu uništiti uticajem toplote, bila je temelj postupku sterilizacije koji je kasnije po njemu nazvan pasterizacija. Eksperimentalno je dokazao da su mikroorganizmi izazivači bolesti kod ljudi, što je kasnije dovelo do razvoja antiseptičkih metoda u hirurgiji.
Paster se smatra začetnikom mikrobiologije, a bavio se i izučavanjem imunologije. Izučavao je pileću koleru i ustanovio da bakterija koja je izaziva ostavljena duži vremenski period, ako se ubrizga živini ne izaziva koleru, kada se istoj toj živini ubrizga sveža aktivna kultura bakterija, ne dolazi do razvoja bolesti. Kasnije je svoje metode imunizacije primenio i na stočnu bolest - antraks i 1882. godine napravio je vakcinu protiv antraksa.
Pasterovo najznačajnije otkiće je svakako vakcina protiv besnila, koju je proizveo 1885. godine, koristeći osušenu kičmenu moždinu zaraženih zečeva. Vakcina protiv besnila je prvi put i to uspešno upotrebljena 6. jula 1885. godine na devetogodišnjem dečaku Jozefu Majsteru, kojeg je ugrizao besan pas. Paster mu je dao vakcinu i dečak je preživeo. Vest se proširila i već sledeće godine je vakcinisani 2500 pacijenata, a fatalnih slučajeva je bilo ispod 1%. Ova Pasterova otkrića podstakla su i ostale naučnike na istraživanja i otkrića vakcina za mnoge druge bolesti. Pasterova otkrića otvorila su vrata savremenom dobu u medicini. Zahvaljujući njegovim otkrićima sprečen je nastanak mnogih bolesti, spaseni su životi ljudi i produžen je ljudski vek.
Luj Pater je umro 28. septembra 1895. godine u blizini Pariza, posle niza moždanih udara. Sahranjen je u kripti Instituta Paster, koji je sam za života osnovao, 1888. godine. Paster je Majstera (dečaka kojeg je vakcinisao) zaposlio u svom institutu, gde je on radio kao čuvar. Kada su Nemci 1940. godine naredili Majsteru da otvori Pasterov grob, Majster je izvršio samoubistvo ne želeći da oskrnavi grob čoveka koji mu je spasao život.
Pasterizacija je postupak izlaganja namirnica temperaturi 55-70 °C kako bi se uništili mikroorganizmi i produžio se rok trajanja namirnica. Mleko se pasterizuje na 63 °C u trajanju od 30 minuta.
